Srbija, “stručnjaci” i stručnjaci

U jednom od mojih brojnih lutanja na relaciji RFZO – PIO nastalih usled toga što je došlo do “greške u sistemu” sticajem okolnosti kucala sam od vrata do vrata u RFZO da bih našla šefa informatičke službe. “Izvinite je l’ znate gde je kancelarija u kojoj je taj i taj, uputila me vaša direktorka tamo, imamo neki problem sa prijavom?”

– “Tražiš onu budalu? Kancelarija je hodnik pravo pa levo, ali on čovek nema pojma – teško da će da ti pomogne.”

– “Aha, hvala.”

Prvi put u životu sam videla da neko na taj način izvređa svog kolegu pred potpuno nepoznatom osobom. “Kolegijalnost” generalno u Srbiji je u mnogim institucijama klimava kategorija a međusobno ogovaranje i ponižavanje nekad se čine delom nacionalnog folklora – valjda tako svi međusobno istresamo agresiju koje ima u izobilju. Ipak mogu da kažem da me zapanjilo da se ovako pred “strankama” prića o kolegama.

Bermudski trougao MUP – RFZO – PIO

Hodnik pravo pa levo, našla sam osobu koju sam tražila, objasnila zbog kog tehničkog problema me njegova direktorka šalje. Čovek u kasnim tridesetim, inženjer, ljubazno me primio, posle izvesnog cimanja (i nekoliko mojih dolazaka) rešili smo problem. Nisam primetila baš ni da je glup ni da je nesposoban. Štaviše, činio mi se kao nekad ambiciozan lik koji je sada prosto tu gde jeste. Mislim da se u našim institucijama češće od gluposti i nesposobnosti sreće jednostavno nemar i nezainteresovanost jer – “radio ne radio svira ti radio”. Problem koji sam imala prilikom prijave radnika nastao je zato što naše sveto institucijsko trojstvo MUP – RFZO – PIO vodi TRI odvojene baze sa podacima građana gde prilikom njihovog ukrštanja (kada to u nekoj tački bude neophodno) dolazi do nepodudaranja i onda to nepodudaranje stvara hiljadu nekih situacija koje tehnički naravno nisu predviđene pa samim tim ni lako rešive i automatski su van nadležnosti šalterskog radnika. Da ne pričamo šta se dešava čak i ako odnesete potpuno ispravnu dokumentaciju a službeniku slučajno odleti ruka par redova gore ili dole (a takođe smatram da se i faktor ljudske greške mora uzeti u obzir i sistem ne može biti imun na to niti se praviti sa pretpostavkom da se to neće desiti, u suprotnom ste u pat poziciji često što odlično znaju radnici knjigovodstvenih agencija i odeljenja ljudskih resursa i administracije).

Uglavnom, svi ljudi u tom lancu (ja – radnik knjigovodstvene agencije, direktorka RFZO, šef PIO, šef informatičke službe u RFZO) gube strašno mnogo vremena i energije na situacije koje su tehnički loše rešene ili nisu nikako rešene. Svi smo to vreme mogli da potrošimo mnogo pametnije. Dobre programere suvim zlatom treba plaćati, u Srbiji naročito. Pritom, pošto sam ja u tom lancu “najslabija karika” – RFZO i PIO se dobacuju sa mnom i šalju me jedni kod drugih  da oni drugi isprave grešku po principu “neka oni ispravljaju mi nećemo” (jedni o drugima usput pričaju sve najgore naravno).

Administracija – glavna i jedina “privredna” grana u Srbiji

Jedino što u ovoj našoj jadnoj zemlji funkcioniše, radi i zapošljava ljude je ta administracija. Pritom pola administracije radi nešto a zatim druga polovina rešava  bagove koji su nastali kao posledica rada prve polovine. Zašto nema jedne univerzalne baze podataka umesto da tri državne institucije troše resurse na tri paralelna sistema? Pa verovatno i to nekom odgovara, da bi se negde udomila partijska mašinerija i imala “fini kancelarijski posao”. Mi ostali smo tu tek kolateralna šteta.

Zašto loše pričamo o kolegama?

Šta je to što tera ljude da sa tolikim žarom toliko loše govore o drugima? Administracija je često suvoparna, dosadna, necenjena i traži konjske živce. Tako da, uglavnom je lakše nazvati nekoga budalom nego razumeti problem suprotne strane. U državnim institucijama (mada toga nisu pošteđene ni privatne firme) mislim da je jako teško imati normalnu radnu atmosferu bez ogovaranja i vređanja. Ogovoranje u Srbiji je, što bi rekli modni blogeri, “must have” :d Jako me zanima kako je u drugim zemljama/kulturama.

“Vidi ovu budalu, ma je l’ on normalan, vidi kako je glup, ovaj naš šef ništa ne kapira” i varijacije na temu. O pripravnicima da ne pričamo, deca mlada sveže diplomirana, skoro svakog čeka devet krugova pakla :)) Činjenica je da nijedan biznis nije lak i da uključuje mnogo faktora i svakodnevnih nesavršenih situacija – ono što je bitno je ići prema zajedničkom cilju i imati strpljenje (toga nema i zato nam je lakše da u kriznoj situaciji ispljujemo nekog nego da budemo strpljivi).

Strpljen – spašen

Pre nego što ospete paljbu po nekome da je glup i lopov, pre nego što izvređate mlađeg pripravnika da je nesposoban, pre nego što kažete da vam je šef kreten – izbrojite do tri, pustite da prođe dan, mesec ili dva, da se stvari iskristališu jer često nisu kakvim se čine na prvi pogled. Teoretski, ako karma i/ili neka pravda postoje, to bi moglo da znači da neko jednog dana bude strpljiv i sa vama ; ) U suprotnom – udri da ne budeš udaren : -/